Ovo je začetak serije reportaža o letnjim putešestvijima 2016. godine – na kraju sam te raznovrsne avanture objedinio pod imenom VRLUDAVA TURA. U ovom delu, pauza za ručak i kafu kraj Gružanskog jezera na putu za Soko Banju, uživancija tamo, moj prekid boravka zarad drugih avantura u LESKOVCU i BEOGRADU, pa povratak i zatim vrludanje nazad preko Lazareve pećine i Brestovačke banje, do Borskog jezera, vrela Mlave i Krupajskog vrela.
Znam da je teško ispratiti hronologiju svih ovih vrludanja; zato tura i nosi takvo ime 🙂
Smestili smo se u već poznatom kraju, a onda sam, dok su devojke uživale u čarima termalnog bazena, pokušavao da otkrijem nove detalje Soko Banje i okoline.
I pošlo mi je za rukom – krenuvši ka Pećini, skrenuo sam ka krstu, pa nekom zaraslom stazom na levo zaobilazno stigao do kanjona Moravice. Po vrelom danu, ušao sam u njegovu hladovinu i mir podaleko od Lepterije, i krenuo lagano ka njoj kroz zeleni tunel.
U ovom delu kroz kanjon ne postoji uredjena staza, ili su neki delovi koji su to možda nekada i bili sada toliko zapušteni, zarasli ili oštećeni plavljenjem da sam zaista imao utisak probijanja kroz divljinu. Nikoga u blizini, nikakvih turista – samo leptiri, vilin-konjici, dozivanje ptica i žubor vode.
Probijao sam se tako uz obalu dok je moglo; onda, kada više nije, postavilo se pitanje da li da se vraćam istim putem, ili da zagazim u vodu. Nisam imao tačnu predstavu koliko mi je ostalo do Lepterije, odnosno onog dela gde postoji staza uz reku koja vodi do Soko grada, ali mi je u tom trenutku već bilo toliko lepo, toliko sam bio ispunjen mirom koji je zračio iz netaknute prirode oko mene, da nisam želeo da odustanem.
Seo sam, izuo se, zavrnuo nogavice, pertlama spojio cipele i okačio ih oko vrata, pa zagazio u vodu.
Polako, da se ne okliznem, nastavio sam sredinom korita; osećao sam se u kontaktu sa prirodom kao nikada do tada. Voda nije bila duboka i nisam strahovao za sebe, već samo malo za foto-aparat, ako se okliznem preko mahovine i opružim u vodu.
Ali nisam, nego sam se polako probio do prelepe male plaže u srcu kanjona, zaklonjene liticama, za koju nisam znao da postoji. Kakav raj u odnosu na gužvu na Moravici kod plaže Župan! Lepo je i tamo, ali ovo je iskustvo sasvim druge kategorije.
Kasnije sam doveo devojke da vide taj dragulj, ali ne kroz kanjon, nego stazom od Lepterije ka Soko gradu.
Devojke su ostale u Soko Banji, a ja sam morao da se vratim u Beograd, da dočekam strane goste i sprovedem ih na festival u LESKOVAC. Pa sam krenuo nazad, vrludavo, naravno 🙂
Umesto autoputem na sever, krenuo sam na zapad, da prodjem pored Magliča…
… i vidim Studenicu…
…a zatim se preko Radočela, gde je odlična pastrmka…
…spustio do Ivanjice i Arilja. U tom kraju vladaju dve kraljice – Golija i malina.
Jos jednu kafe-pauzu sam napravio kraj jezera Medjuvršje, i po mraku stigao u Zemun. Posle je sledio festival u Leskovcu i Alkantov produženi boravak u Beogradu, pre nego što sam se ponovo vratio u Soko Banju po moje devojke.
Za koji dan smo svi krenuli nazad, ali ne direktno, nego ponovo vrludavo, preko Lazareve pećine…
…Brestovačke banje i Borskog jezera…
…vrela Mlave…
…do Krupajskog vrela. Još jedan dragulj, taman za završnicu ovog dela avanture.
