Po stvarno više ne znam koji put premeštam svoje radno mesto, a uz to uvek ide i prebacivanje gomila knjiga, materijala, pribora, papira i crteža, što mojih, što onih prikupljenih ili dobijenih tokom godina.
Tokom tih tumbanja, iako je cilj zapravo suprotan, sve je manje reda među zalihama, i sada, kako dubinski rovarim kroz njih, sentimentalno se iznenađujem primercima koji ispadaju iz sasvim neodgovarajućih fascikli, ili izviruju između nekih prašinom slepljenih listova.
Počnimo legendom domaće scene, a zastupaju ga dva crteža na dva papira, od kojih je prvi tačno deset godina više požuteo od drugog.
U to doba, ne poznavajući nikoga, jedino što mi je palo na pamet je bilo da pišem redakciji Strip Zabavnika, ne očekujući nikakav odgovor. A ne da ga je bilo, nego je u koverti uz pismo stigao i crtež Kobre, urađen i poslat potpuno nepoznatom dvanaestogodišnjem dečaku.
Deset godina kasnije, taj je dečak bio mladić u redakciji magazina Tron, koji je sa ostalim članovima redakcije otišao u Novi Sad, da tamo starijim kolegama predstavi novoosnovani, i tada jedini, srpski strip časopis.
Nakon zvaničnog dela, pokazao je čika-Banetu crtež-posvetu, na šta je majstor odreagovao: E, kad si deset godina čuvao Kobru, sad ćeš da dobiješ i Katu!”
Hvala, Bane, za velikodušnost i ljudskost još veću od profesionalizma po kojem si nadaleko poznat. Nije čudo da su Kata i Kobra, uz mnoge druge likove iz tvog pera, u srcima mnogih. Kapa dole!
Ima tu još svakakvih pepita, ali, polako, da nam se slegnu gradivo i emocije 🙂