Dragi moji, shvatio sam danas zašto je Gagarin stigao prvi.
Ovaj beli gospodin spada u moje najranije uspomene iz detinjstva, urezan u sećanje jer je pomno čuvao zasladjeno kondenzovano mleko u tubi, jedinstveni slatkiš koji se nalazio samo u masivnom frižideru moje nane.
Nakon godina verne brige o tom kremastom blagu, prešao je u selo, gde je jednako neumorno brinuo o sestri i meni, svako leto koje smo provodili tamo, pijući, recimo, Gringo sokove iz kesice. Rashladjene, naravno, kako dolikuje letnjim raspustima na selu.
Nakon smrti bake, trinaest godina je stajao u ćošku, isključen.
Danas smo, bez ikakve pripreme, redovnog održavanja, godišnjih servisa ili bilo kakvih modernih “neophodnosti” samo kabl uštekali u struju i on je zabrundao, stresajući prašinu sa sebe, i počeo da hladi, kao da uopšte nije spavao dubokim zimskim snom. Čak i originalna lampica, stara pedesetak godina, jednako privlačno svetli baš kao prvog dana.
Moje (straho)poštovanje, legendo.