Noćas nam se nije dalo da zaspimo od neutešnog mjaukanja koje se čulo sa ulice, do te mere da sam na kraju ustao iz kreveta i sišao da vidim ko je uzročnik svog tog zapomaganja. Izvor uzbune sam locirao preko puta, ispod komšijinog auta, a dva kolutića šunkice kasnije, izgradili smo dovoljno poverenja da se nevoljnik i pokaže.
Ispostavilo se da je još manji i mladji nego što sam mislio, i komotno mi je stao u dlan, da se ugreje i skloni. I tako, šta da radim, nisam mogao da ga ostavim na kiši.
Ovo su slike pre odlaska kod veterinara; malopre smo se podružili sa doktorom, tretirali parazite, primili antibiotik i počeli sa kapima za konjuktivitis. Već smo veseliji, a i izgledamo malo bolje 🙂
