Jedno od malih zadovoljstava vezanih za ova vrludanja po festivalima je i prilika da se razreši dugogodišnja misterija – u Madridu je, izmedju ostalih, gost i Enrique Breccia. Nekoliko nas za susednim stolom ne uspevamo da se složimo oko izgovora, pa ga zamolimo da nam kaže svoje prezime. Objasnim da mi u Srbiji govorimo Alberto i Enrike Breća, ali da nisam siguran je li to zaista tako:
Tako su italijanski izdavači svojevremeno prekrstili mog oca, a u Francuskoj sam ponegde čuo i Breksia… Moje prezime je, ipak, Bresia.
Eto, sad možemo mirno da spavamo.
