Ima tome dvadeset godina, maštao sam neko vreme da radim za Bonelli, a Marti Misterija, prvi njihov lik sa kojim sam se ikada sreo, bio mi je tada najdraži okvir u kojem bih se oprobao. Za razliku od probne table Džulije koja je radjena po pozivu, ovo je bila ranija i sasvim samostalna inicijativa koja zatim nikada nije poslata niti pokazana. Sasvim logično, nije ni izazvala nikakvu posledicu. Koristim je sada kao način da se odužim Zlatiboru za dobru volju i prijateljski gest – smatrao sam da će ga ova iskopina obradovati 🙂
